Aktuelno u Vlasotincu

Danilo Kocić.blogspot.com

 Слика нашег доба: „Чувар слободе“ 

и „придошлица“ – у три чина!

• Прича која следи истинита је и није нимало оригинална. Говори доста, али не казује све!
• Пишем је у другом лицу, а можда би била убедљивија да је прибележена другачије.

Драма наших дана – чин први:

• „Добар дан“, казао је „придошлица!“
• Слубежник са портирнице гледа као да му се појављује неко чудовиште:
• „Шта тражиш овде!?“ – заповеднички се обраћа „придошлици“.
• „Да предам неке књиге!!!“
• „Какве књиге!!!??? – упита „чувар наше уређене земље“.
• Понаша се као да си ушао у забрањени простор!
• „Уобичајне. За познанике из ове јавне установе!!!“

Чин други.

• Следи наставак, у тону који показује његову суперионост:
• „Господине! Данас је празник!!!“ – хоће да принаучи „придошлицу“.
• „Знам!!! – рече „придошлица“.
• Као да се правда што је навратио баш када је празник, Осми март!
• „Оставио бих књиге код секретарице! – уверава „придошлица“ „чувара наше слободе!“
• „Зар ме не разумеш!? Данас је празник! Овде никога нема!!!???“
• Продoшлица само што се не пита да није можда негде залутао!?
• Следи одговор „чувара наше слободе“:
• „Може, али не може како си ти наумио!!!???“
• Придошлица се распитује са собом да ли је добро чуо набусити глас.
• „Молим Вас, ја бих ипак да оставим књиге (ове ковере) код секретарице!!!“
• Креће „придошлица“ као да осваја неки добро чувани забран!
• Упоран је „чувар наше слободе“.
• Иде за „придошлицом“ као да је он, „придошлица“, незвани гост, неки  криминалац!
• „Дај та писма (коверте) – следи заповеднички глас у празној, лепо уређеној просторији у којој ради секретарица!
• „Изволите!!! – каже „придошлица“.

Трећи чин – наставак приче:

• „Ти увек правиш проблеме!“ – као да прети „чувар наше слободе!!!“
• Придошлица занемео од неверице!
• „Да, што се правиш невешт!? Добро сам те упамтио!!!???”
• Придошлица реагује емотивно:
• „Када сте ме последњи пут видели!!!???“
• Нема одговора, само љутита констација: „Добро сам те упамтио, да не понављам!!!“
• Придошлици понестаје стрпљење:
• „Гoсподине, плаћамо вас да са странкама будете љубазни!!!
• „Чувар наше слободе“ одговара дрско, као да је почела грмљавина!
• „Овде се зна ко је ко!!! Нећеш ти да ме учиш!!!??? – следи презир, поглед и претећи тон упућен “придошлици”.
• Занемео је „придошлица“ од срамоте!!!
• О, питао је „придошлица“ себе: „У којој земљи живиш!???“
• Нервозно напушта простор где главну реч води „чувар наше слободе“.

Завршни део трећег чина!

• Придшлица је на улици, нежно се шамара по лицу:
• „Толико си година протурио преко главе, а ниси разумео једну једину просту стар:
• „Када необразованом и неваспитаном народ да и грам власти остане нада: „Дрскост „човара слободе“ се подразумева!!!???“

Dr Dragomir S. Radovanović, književnik: Bojem sa leskovačke kaldrme!

 

Драгомир Радовановић, који је објавио више од 200. књига, радо виђен у сваком друштву, а посебну инспирацију за свој рад налази у – кафанама!

Лесковац – Универзитетски професор Драгомир С. Радовановић, који је објавио више од 200. књига неуморно ради иако је већ две године формално у пензији. Очекује да до краја ове године бојавио још – пет књига!

Прву књигу „Стално су будни – зар нису чудни“ Радовановић је објавио 1987. године, у 39. години живота! Професор др Драгомир Радовановић половину радног века провео је у текстилној индустрији, где је радио као „обичан радник“, али и директор, а други део радне биографије дуг две деценије исписао је као професор на више факултета и високих школа широм Србије. „Сусрет са Драгомиром Радовановићем одише необичним флуидом који вас необјашњивом мистиком зачара после прве реченице коју изговори. То је човек интересантне спољашњости и ретко карактеристичног духа, одише неком мистичном харизмом коју ни себи, ни другим не може да објасни“, описује га проф. др Живан Стојковић, његов дугогодишњи пријатељ.

Драгомир Радовановић, попут познатих српских књижевника, боем је лесковачког кафанског живота. „Ту је Радовановић непревазиђен. Остао је велики и увек пожељан у друштву“, појашњава др Стојковић харизму проф. др Драгомира Радовановића, најплоднијег лесковачког писца, добитника бројних признања за научни и уметнички рад.

 „Имао сам пет или шест година, за данашње услове право дете, али тада сам био радна снага. Чак и као млађи почео сам да чувам свиње, ту поред куће, истеријући их на пут да поред њега пасу траву троскот, коју су толико волеле“, записао је проф. Радовановић у својој аутобиографској књизи „Моје време“.

Радовановић се књижевним радом бави од 1987. Године, бави се и сликарством, а познат је као изузетан сакупљач народних умотворин и афористичар. У једној од књига, ,,Шале из наше мале’’, записао је бројне занимљиве догодоштине Лесковчана, њихових пријатеља и гостију.

Питају Лесковчанку, које су три најлепше ствари на свету:

-Једно пиће пре, и једна цигара после!

Жена до касно у ноћ очекује мужа који се запио негде у кафани. У касне сате, муж долази, а она ће:

-Ајде, бре, куде си до сг! Чим залаје куче, ја мислим ти си!

Доктор Радовановић је забележио једну занимљиву причу из лесковачких кафана и назвао је

Доктор Драгомир Радовановић, као универзитетски професор, прибележио је такође много занимљивих згода из студетског живота, посебно у време полагања испита.

Професору један студент није симпатичан, стално га обара. Сада на испиту студент све зна, а професор поново намерава да га обори:

-Колико сијалица има у овој сали!

Студент брзо изброји и рече:

-Девет!

-Е, није тачно - рече професор - него десет! Ево још једне! - и извади сијалицу из џепа, и обори студента.

Следећи пут иста прича. Опет студент све зна. Опет исто питање:

-Колико има сијалица у сали!

Студент ће ко из топа:

-Десет!

-Није десет, него девет! Данас нисам понео сијалицу! - рече професор.

-Е десет! - рече студент и извади сијалицу из џепа.

Ево још једне занимљиве приче проф. Радовановића. Дође пријатељ пријатељу у кућу. Њега нема. Заприча се он са женом, па пошто га је пратио глас да је швалер, пријатељева жена га упита:

-Је ли, а како ти знаш која жена хоће!

-Па, помиришем је, и на основу тога закључим!

-Па, хајде, помириши мене, па ми кажи да ли ми се хоће!

Он је помириса и рече:

-Теби се неће!

А жена ће:

-Ти или лажеш или имаш кијавицу!

Професор Радовановић слови и за великог хуманисту. У време велике поплаве која је задесила један део Србије у Парохијском дому у Лесковцу, организовао је хуманитарно књижевно вече „Дар на дар“, а улазница је била – пакет намирница!

И за сам крај једна порука професора Драгомира Драгана Радовановића, коју је прибележио у једној од својих књига: „Ако ме неко пређе једном, он је будала, а ако ме пређе и други пут, онда сам ја будала.“

Данило Коцић

 

Антрфиле

Животни пут

Драгомир С. Радовановић рођен је 7. априла 1948. године у Кацабаћу, општина Бојник. Основну школу је завршио у Кацабаћу и Косанчићу, средњу школу у Лесковцу, студије у Београду, магистрира у Нишу и докторира у Скопљу. Радовановић је доктор економских наука, дугогодишњи професор универзитета. Радовановићев научни и књижевни рад приказан је у књигама ,,Ко је ко у хумору и сатири Југославије’’, ,,Лексикон писаца просветних радника Југославије и Републике Српске и књизи ,,Знаменити Пусторечани’’. Добитник је многобројних признања међу којима је Орден рада са златним венцем. Члан је Удружења књижевника Србије. Живи у Лесковцу.

 

Антрфиле

Певао четничке песме

У време када је то била јерес, професор Радовановић је у лесковачким кафанама, у друштву пријатеља (и уз неизбежно пиће), певао, између осталог, четничке песме. Једне од договштина сећа се Добросав Туровић, познати лесковачки историчар и публициста: „Једном приликом, у кафану „Сајам“ уђе инспектор Државне безбедности, а Радовановић запева „Иде Тито преко Романије“, па скрену на песму „Спрем те се, спремте, четници“. Инспектор није Радовановића познавао, позва у страну да ме нешто пита: „Туровићу, ко је овај што уједно пева и о Титу и Дражи?“ Ја му одговорих: „Друже инспекторе, Драган се овако шали, он је из партизанске Пусте Реке.“ Инспектор се насмеја и напусти кафану, а ми продужисмо да се дружимо.“

Jelena Đokić, profesorica, OŠ „Osmi oktobar“: Ne dam da se PU „Milka Dimanić“ ruši ugled

ВЛАСОТИНЦЕ – Јелена Ђокић је професорица у власотиначкој Основној школи „Осми октобар“. Позната је у јавности као покретач бројних акција, а ученици, којима она предаје, али и други ђаци њене школе, међу којима је било подоста оних који су својевремено били у ПУ „Милка Диманић“ и ту стицали важна животна знања, на свом ФБ објавила је прилог под насловом „Власотинце на мапи и мети“. Преносимо га у целини. Вреди га прочитати.

Јелена Ђокић: „Власотинце на мапи и мети“

ВЛАСОТИНЦЕ - На основу свих новинарских извештаја, осуда изношења проверених и непроверених информација о ПУ "Милка Диманић" имам моралну обавезу као мајка чија су деца похађала ову установу да напишем и изнесем свој лични став који не мора да се слаже са већином, али је тужно и непоштено да сви ми који смо поверили на чување децу управо овој установи у овој ситуацији ћутимо, јер је најлакше ставити на стуб срама једну особу чија је одговорност доведена у питање.
Директорка ПУ "Милка Диманић" је међу првим директорима у Србији добила лиценцу за рад на основу свог труда, залагања и подршке коју има међу запосленима. У овој установи запослени су радници који свој посао раде поштено и брину о сваком детету. Не верујем да у Србији постоји још нека ПУ установа која ради на начин који штити и брине и о закону једнако као и о запосленима. Директорка Снежана Филиповић је неко иза кога је стала струка и синдикати свих ПУ у Србији, сви али не и они појединци о чијој су деци бринули запослени у вртићу.То више говори о нама.
На личну иницијативу тестирала је све запослене. Најпре себе, а онда и остале. Да ли су тестирани у Србији добили један дан позитивне, а другог дана негативне резултате? Писало се и о томе колико су тестови валидни, али ако оставимо све по страни, питам се да ли је у другим местима у Србији урађено по савести, не само по закону, оно што је урађено у ПУ "Милка Диманић". Најлакше је ломити копља на једној особи. Е, то је оно чега се стидим као човек, јер одговорност није само на једном човеку. Радим у образовној институцији где сви запослени поштено обављају свој посао. Наши ученици постижу најбоље резултате, завршавају факултете и признати су у својој земљи и иностранству.Та иста деца су управо изашла из ове ПУ. Зато не дам да једној жени, једној установи рушите углед, зарад ситносопствених интерса.